Na Sceni “Ljuba Tadić” je 28. maja premijerno izvedena nova postavka po njegovoj drami “Lorencačo”, u režiji Borisa Liješevića. U predstavi igraju Marko Janketić; Branislav Lečić; Sloboda Mićalović; Milena Vasić; Milan Marić; Miodrag Dragičević; Petar Benčina; i Andrija Kuzmanović. Scenograf je Gorčin Stojanović; kostimograf Maria Marković Milojev; a kompozitor Anja Đorđević. Reprize su 30. maja, kao i 3, 4, 6. i 20. juna.

– Smatram da je ovo jedan vrlo opasan komad. Značajan, živ, a govori o nemoralu koji dolazi sa najviših društvenih instanci. O sistemu koji proizvodi taj nemoral, o pojedincu koji pokušava sa time da se nosi, da živi u nezdravom društvu kojim vlada korupcija, nepotizam, tiranija. O ljudima koji ne znaju da se nose sa time i pokušavaju da promene sistem – kazao je reditelj Boris Liješević na konferenciji za novinare.

Godine 1830, komad “Venecijanska noć” Alfreda de Misea doživljava debakl u pozorištu, i skida se sa repertoara posle prve reprize. Od tog trenutka de Mise odlučuje da više neće pisati drame za izvođenje, već samo za čitanje. Tako, 1834. nastaje komad “Lorencačo”, zasnovan na istorijskom događaju ubistva firentinskog vojvode Aleksandra di Medičija od strane njegovog rođaka Lorenca, svodnika i doušnika, partnera u svim nepočinstvima, najznačajnijeg potkazivača političkih neistomišljenika 1536. godine. Lorencačo je pobegao, a onda je pokušao da okupi prognane ljude iz Firence i da ih organizuje na pobunu. Međutim, nije naišao na podršku i nastavio je bekstvo.

– Nikome nije bio jasan njegov čin. Da bi ga objasnio napisao je esej u kome je ukazao da je tiranoubistvo bila njegova dužnost i prema sebi i prema otadžbini. Da je njegov san bio da pomogne republikancima da uspostave zdravo društvo, u čemu nisu uspeli. Zato je ovaj čin ostao upamćen kao neuspeli politički atentat – kazao je Liješević.

– Ovde se radi o jednoj jako važnoj ideji – da li čovek treba da se postavi pojedinačno i lično kada je u pitanju divlje vreme i kada u javnom prostoru nešto ne funkcioniše. Da ima nešto trulo u državi Danskoj i da ga treba zajedničkim snagama i voljom promeniti. Ta želja za promenom ne znači uvek dobre rezultate, ali je ljudska stvar – ukazao je Branislav Lečić.

Marko Janketić i Milan Marić

Citirajući Lorencača – “za mene je porok bio samo odelo, a sad mi je prionuo uz kožu” i “jer ja koji sam želeo samo da stavim masku sličnu njihovim licima, a ne mogu više da govorim sopstvenim jezikom”, Boris Liješević zaključuje da je upravo to tragedija glavnog junaka, čoveka koji je sa plemenitom idejom ulazi u prljavu igru – da ne može da se ne isprlja.

– Kada hoće da se vrati na staro, u vrlinu i čistotu kakvu je nekada poznavao, on više nije taj čovjek. Družeći se sa ljudima na vlasti koji rade prljave i grozne stvari, učestvujući u tome, ne može da ne uprlja sebe i svoju dušu, gubi vrlinu i nema više kome da se vrati – konstatuje reditelj.

Sloboda Mićalović i Branislav Lečić

On objašnjava da je Lorencačo bio mlad, spokojan, pun vrlina, ali na večnu žalost sebi, zaželeo je da bude i veliki. Liješević ukazuje da ga je to koštalo duše, vere u život i ljude. I on nema više za šta da živi, a taj gubitak vere, prema njegovim rečima, glavna je poruka komada.

Izvor: https://www.antrfile.com/vesti/jdp-lorencaco